Konačno je i ona došla na red, dao bih joj ceo svet.

Kao detetu tajnu bih joj poverio ali tako kao da joj ne bih nikad zamerio.

Ona tu tajnu čuva kao lovac kada ulovi svoj trofej i očisti ga od buva.

Ona tu tajnu i lovi kao deca svako slovo u školi.
I njena tajna o njemu ostaće urezana u srce kao u stenu.

I čekaće njega i loviti ga stalno dok tajna klima glavom.

I čak kad osedi, neće je odati, ni  jedna seljanka, gradska ili moja tajna Lejdi.

I zato ti tajno u ženi nikada mi nećeš tajnu reći tu, ni na javi ni u snu.

Ni tvoje oči grešku napraviti neće, ni tako ti ženo tajna, nećeš mi priznati da sam ustvari ja tajna ta.

Srđan Božić

Klopka u koju su ljudi već stolećima uhvaćeni, zove se takmičenje gde su pojedinci shvaćeni.

Takmičenje nam je genetski pokretač života, a ne znamo da nam je golgota.

A klopka je…evo takmičite se i znajte, sve za pobedu dajte.

Možda i pobedite ali sigurno negde gubite, budite inatno uporni, i stići ce te do cilja a do tamo ima da se ceo život, trpi, radi i možda bude neka nagradna kruška ili šljiva.

Neko se takmiči srcem neko pameću neko nekim drugim, svakako svako nešto gubi a ako smo budale možda to Bog i istrpi.

I postavite pitanje jedno? Za šta se i kako takmičite i da li je uopšte vredno? Samo eto to pitanje jedno.
Srđan Božić

Dva su puta, dva smisla i jedna nada, biti ili ne biti sada.

Dva su pitanja u nizu bez konačnosti i samo jedan odgovor vodi do tačnosti.

Kao što su Trojica u jednom vrednom, a time ih čini njihova ljubav zbog koje sinovi moji šansu ima čak slep, nepokretan i đavolski gubav.

Tako i ja sinovi moji imam tu veru u Boga koji mi hrabrost daje da vam kažem ovo,, Ko se bori protiv onoga i čega se boji dok u istini stoji, taj ne da da mu neko drugi sudbinu kroji“

I zato sinovi moji imajte svoje ja, jer ne mogu vas voleti svi i ne osuđujte nikoga jer Bog voli čak i takvoga.

Srdan Božić

Nekada davno ali prvi put, došao sam u kuću i vratio u prošlost na koju sam bio ljut.

Da li je ta ljutnja posledica prvog puta ili je meni sve prvi put i zato sam verovatno ljut.

Da li lažu kad kažu da za sve postoji prvi put pa kako čovek da ne bude ljut.
Kako čovek da izbaci bes iz sebe kad ga svako prvi put udari,prevari, zagrebe.

Pa to boli rođaci, prijatelji, braćo i sestre a kad vam bol vratim osudite me da tužno patim.
Pa dokle više i ti Bože dozvoljavaš i to po ko zna koji put da mene kao prvi put razapnu dok mi od bola sve snage ne odapnu.

Vama kažem da nemam problem sa bolima već vi imate probleme sa svojim idolima.
A ti Bože samo ih pusti i nemoj mene kriviti kad mi niz vrat proklizaju bolni prsti.

Kada žile u vratu toliko stisnem i kažem tebi Bože hvala i pustim da se budale opet nanošenjem bola meni, upute idolu  kao nekom zlatnom volu.

A ima i jedna tajna stara da život ide dalje, dok tragovi bola, krst slave. A znamo svi kojima je prvi put sve, da je na krstu tajnom raspet zbog izdajnika i ljudi svih, onaj zbog koga postoji sve a i ovaj stih.

I zato duše moje krik nek ne čuje niko, već samo moj Anđeo i to veoma tiho.

Srđan Božić

Obnova prokletstva neke ljude prati dok i njih kao i mene samo Bog vadi, i to shvati i prokletstvo će nestati.

Ali Mora te to da shvatite da nas prokletstvo prati i da obnavlja se samo a to svi mi vrlo dobro znamo.

I zato razumimo i ritam čiste duše uhvatimo a nemojmo da strahujemo svi od toga da baš ne postoji prava Babaroga.

Jer sve to do maximuma dođe i nikad baš zauvek ne prođe ali ipak nikad više kao sveže sveže grožđe ne zamiriše i bude sve mirnije i tiše.

Autor Srđan Božić

Odgovoran za sebe i druge je odgovor na večeno pitanje, koje uvek dolazi kao u snu pred svitanje.

A pitanje je to sta je to trajno a tajno a apsolutno sjajno?

Odgovor je u prvom stihu a na putu mu stoji ljubomorni pas koji laje i zavija kao vuk u urliku.

Kada bi čovek stajao na svakom koraku i gađao ljubomornog psa nikad do odgovornosti ne bi došao već bi bio plen zla.

A tada je sam kriv za svoju propast u zlu i što jer bio sudija tom psu.

Srđan Božić

Teško je biti čovek rođen sa greškom.

Teško i veoma bolno je odrastati i sam sebi dorastati.

A kada odrasteš ti i sve ti postane jasno i gledaš istini u oči, tada ide još teže, jer tada u tebe ta istina  skoči.

Ako tu težinu izneseš te istine u sebi, tada se rađa čovek isti, ali sada ima krila kao avion na pisti.

Tada ti život i sve u tebi treba postati pitanje, da li poleteti ka zvezdama ili sačekati svitanje?

Jer mnogi kao muve polete ako dotle stignu i zaborave da slete, jer nisu više deca koje majke drže da ne odlete.

A ako si ostao na zemlji sa pitanjem u sebi i odleteo nisi, tada izađi iz aviona i budi pilot na asfaltnoj pisti.

Srđan Božić

Stih u pesmi sastavljen u reči, samo je strast koja nas leči.

On se čitanjem samo očima vidi.
Uhom čuje, dok um njime putuje.

A duša, duša oseća njegovu suštinu koja duši daje mogućnost za tu sigurnost i milinu.

Jer sam stih je od različitosti sastavljen i u njemu je tananom tajnom život ispisan i kroz njega sastavljen.

Srđan Božić

Ljudi zapamtite da ono sto i jeste, da je i moguće da posle svake noći dolazi svanuće
I ako je najcrnje pred zoru, ljubav i tada leti kao sova u lovu.

I čeka, čeka taja ulov to svanuće pa makar trajalo do kraja veka to sovino uskrsnuće.
I ne odustajte u tami ljudi, budite poput sove mudri, jer ko čeka i ako se načeka taj uvek i dočeka.

A ko dočeka njemu onda svaki sledeći ulov bude u vreme tačno, s’početkom doručka.

Mir među vama i sa nama mir, jer lako nas u san ponese istine vir.
Polako braćo, jutro je pametnije od noći sve će vremenom na svoje doći.

Jer lako se omakne Reč a kamoli ruka posle koje izdiše zvuk jauka.
I nemojte braćo stradati kao Srbi na Kosovu polju, jer na Kosovu su turci bili, a vi ste braća jer Srbi su uvek sa istinom ostali i bili.

A Turčin ako oće nek na svoga ruku diže a mi Srbi sa slogom i oproštajem idemo Bogu bliže.

Srđan Božić