Ne stabilnost, ne sigurnost, promenljivost, razvoj i rast sastavni je deo i našeg života šareni veo.

Strah od tih delova sastavnih može čoveka da raznese i rastavi, ali ima jedan dar koji čini čoveka da svog života bude car.

To je dar koji drži da se čovek od smrtnog života ne rasprši.
To nije razum, jasnoća niti logika moguća.

Život se ne može spakovati u poznatu fioku i koristiti kao preteću motku.
Ono što čini da se u životu čoveka odredi neka mera, to nikada nije poznato, a zove se vera.

Vera drži i čoveka diže da hodi iznad suprotnih smerova kojim život diše.
Bez vere, te sile duha, čovek gubi sebe u vetru potrebnih vrtloga.

Zato znaj da ako u životu hoćeš postići nešto, osloni se na veru i zaboravi na večeru.
Jer mnogi su je prodali za željeni cilj i otpali od života kao sidro sa svog broda.

Autor: Srđan Božić

Sadašnje, trenutno i prolazno stanje, taj impuls života u telu, ta potreba prolazne ali istinske slobode, taj gorstasni uzročnik žrtvovanja svega… Za trenutak iz kog se odaziva Bogu u nebesa, taj fanatizam poguban za zajedicu, ta moćna samostalnost koja pravi razliku između prolaznog i ne prolaznog u duhu koji Bog daje. U svemu tome se nalazi dah mog živog života kog se još nisam nadisao i kog sam željan da dišem i sa čijim disanjem…

Ma sve je to neobjašnjivo kroz reči dal’ napisane dal’ izgovorene a dela su rizična, dok su misli ne dovoljne za odazivanje pozivu a ono što mi ostaje je ljubav, vera i nada.

Power by Srđan Božić

Ljude delim na one koje su drugi naučili da žive i na one koji sami sebe uče da žive.
Svi smo bili u situaciji da nas drugi uče da živimo, a neke od nas su naučili da mislimo,, svojom glavom“, drugi sami sebe uče tome a većina živi onako kako su im drugi rekli.
Kad čovek počne da misli svojom glavom on kreće od početka, od prvih koraka, a to se ne sviđa mnogim njemu bliskim ljudima koji su ga učili nečemu, pa tako bude uskraćen i za ljubav i za podršku. Čak šta više dobije etikete ne sposobnog, manje vrednog itd…
Sve se to da prevazići, naučiti, savladati, razumeti.
Ali ono što se nikad neće promeniti su ljudi koji žive iz koristi misleći,, da to tako treba“… Oni nikada neće biti u stanju da poseduju najveću korist a to je Svoj Život.
Sve svode na zajednicu, preživljavanje, zavisničke odonose, na život po automatizmu i na stranačku pripadnost.
Retki su oni koji osete poziv Života, Boga sa one strane uma i krenu svojim koracima iz gomile i stada ovaca.
Takvi više nisu nigde poželjni u ovom svetu jer razumeju ono što najviše boli ljude ovog sveta a to je da u suštini ne postoje.

Power by Srđan Božić

Glupost nad glupostima je glupost čijom glupošću je zaglupljen i najinteligentniji um.
A to je ne uviđanje da sve u osnovi mora da funkcioniše na svoj način. Mehanizam pokreću mali točkići.
Gordost kao najuzvišenija glupost je pokušaj da se prekorene funkcionisanje, da male točkiće u mehanizmu pokreće jedan veliki točak.
A u suštini života mehanizam ne postoji i da bi se čovek rešio toga da bude glup treba da razume ovo što sam napisao. A to će prihvatiti i razumeti samo oni bez šarenih naočara.

Power by Srđan Božić

Možda je tačno da je živeti svoj život jedno lepo iskustvo ali ograničeno.
Možda je to jedini način da se kvalitetno odživi život koji ti prija i sa kojim si zadovoljan.
Sa druge strane je univerzalni život koji je naporan a naporan je isključivo iz razloga što postoji mogućnost za lični život. Oba su ograničena u univerzalnom su granice obaveze koje iscrpljuju dok u ličnom one ispunjavaju, ono što iscrpljuje u ličnom je što moraš da ideš kontra od većine dok u univerzalnom to prija.
Sa obe strane medelje življenja bitno je da lični i univerzalni život ne isključuju jedan drugog. Treba mlad čovek da nauči tu razliku i da ne ide glavom kroz zid ili pak da ne bude bez životni poslušnik. Ako ne nauči biće ili ili sebičan ili izgubljen i neće moći da ima onu najvažniju sposobnost a to je da život podeli sa nekim. ♥️

Tekst napisao Srđa Božić

Vreme dođe kad čovek sazri a prostor iz kog čovek jedino može da krene svojim koracima je porodica.
Porodica je prostor gde se sve uči, stiče, spoznaje, savladava. To je jedini prostor u kom čovek može da postane čovek. Ako prostor nije odgovarajućih dimenzija, uglova, ćoškova, krugova iz njega ne može izniknuti biće sa najvećim brojem dimenzija.
Te dimenzije porodice moraju biti podobne prvenstveno prema onom ko je čoveka stvorio jer u suprotnom ćemo od bića dobiti svašta samo ne čoveka koji je stvoren za ljubav. Jer je čovek stvoren iz ljubavi.
Da bi ljubav postojala moramo imati zdravog čoveka po obrazu onoga koji ga je stvorio iz razloga da bi čovek obavljao ono što ga čini čovekom a to je sposobnost daljeg stvaranja.
I tako u krug stvaranja zdravih porodica, ljudi i ljubavi.
Sve što valja kreće od Boga, porodice i lične odgovornosti.
A danas kad pogledamo ovakvo vrednovanje shvatamo da ono samo živi u našim srcima, nadanjima i verovanjima i mešamo ih sa savrešenošću koje smo se odavno odrekli.
I šta da očekujemo u svetu bez realne ljubavi bez pravih ljudi bez Boga? Da čekamo? Da živimo kao neljudi? Da nikad ne osposobimo sebe za ljubav i da tako umremo?
Mislim da ko se nikad nije borio za promenu ka boljem da nikada nije spoznao sebe to jest da nikada nije živeo.

Autor tesksta: Srđan Božić

Ps: Možda je glupo što ovo pišem ali bez,, tebe“ ne mogu da dišem. 🙂

Današnja svetska vladavina pokušava da naš život zameni sa našim aktivnostima. Da osećaj i način na koji živimo NAŠ ŽIVOT zameni aktivnostima obavezama zabavom. Da NAŠ osećaj života zameni za svetski život, poslovni, ljubavni, sportski osećaj života. Uspeh da zameni za NAŠ život. A osnova mogućnosti za tako nešto je u nama ljudima a to je potreba za pripadnošću koja gradi indetitet.
E sad razmislimo da li je bolje pripadati zajednici koja nema temelje ni narodne ni verske već novotarije globalne koje nisu temelji jer nemaju ono što čini temelj a to je vreme i u tom vremenu postojanost i držanje vrednosti jednog naroda, ili je bolje ne pripadati tome već biti svestan toga, to jest čovek bez pripadnosti.
Da bi bio čovek bez pripadnosti(sadašnjim vrednostima sveta), moraš imati samo jednu stvar u svom životu a to je indetitet koji se gradi na znanju i hrabrost da živiš život svoj.
Nemora mnogo da se zna ali treba da se zna kako se živelo pre ovog sadašnjeg oduzimanja indetiteta ljudima, u šta su ljudi verovali pre ideologija, šta se nagrađivalo a šta se nije dozvoljavalo, šta je čovek po svom biću i to upoređivati sa onim što je danas,, normalno“ i postaviti jedno pitanje: Da li je život nastao kad sam se ja rodio?

Čovek koji nema indetitet je podložan da radi šta mu se nametne, ne pravi razlike i u suštini je veoma zbunjen.

Autor teksta: Srđan Božić