Zahvalnost je nešto što se rečima treba opistati detaljno i vešto.
Jer bez njega živeti je siromašno i teško.

Reč hvala, ljubav uliva u dušu kojoj tek onda daje snagu da preživi svaku neman i sušu.
Ta ljubav, ljubav u duši, čini je snažnom da prihvati sve prolazno što volju, nadu i veru ruši.

To je sloboda i nezavisnost od sadašnjosti i budućih dana, ta reč, reč hvala, daje krila koje sudbina ne slama.

Osećaj je to jednostavan i čist koji potiče iz srca koje iskreno kuca.
Jer duša je ono što nam ne dostaje svima, što nam je bez zahvalnosti vreme otima.

Zato zahvalni budimo na svemu što nam napamet pada, od rada i truda preko lepe reči do sjajnog smaragda.
Napunimo se ljubavlju u duši budimo velikodušni a ne prokleti, nezadovoljni i ružni.

I zato za kraj ovih stihova i reči zahvalimo se onome pred kim se svi svetovi raduju i pred kim ceo svemir od pesme i ljubavi ječi.
Veliko hala na svemu, veliko hvala velikom, velikom Njemu.

Autor Srđan Božić

Odnosi međuljudski koji se zasnivaju na ulogama postoje zbog opstanka u ovom životu.
Da li su i kome sem nejakima i deci potrebni međuljudski odnosi sa ulogama?
Da li i na koji način odgovaramo za svoje životne uloge?

Mislim da je Bog uveo uloge u život, ne zarad glume, već zarad nekog pravila, funkcionisanja, reda, smisla, poredka, opstanka da bi ono što je stvorio moglo da postoji.

Ni postojanje nije krajnji cilj već je početak, početak zadovoljstva, ljubavi, slobode, razumevanja koje opstaje u postojanju zbog razmene tih dobara u onome što je stvoreno i što temelji uloga.

Ni razmena dobara nije kraj i to je početak, početak uzvišenog, osećanja, vere, odanosti svemu što je stvoreno.

Ni odanost nije kraj već početak, početak esencije, večnosti, nečega gde uloge prestaju gde počinje besmrtonst i ono što je istinska Božija ideja stvaranja.

A ovaj život je samo test, škola koju će položiti odane sluge Božije a ne sluge poroka i promašaja bez kajanja ni sluge novca koji nije naša uloga već oruđe kojem mi dajemo ulogu.

Autor teksta Srđan Božić

Veličina bezkrajna je kolevka svih nas u kojoj se ne čuje pojednica glas.
U njoj smo smešteni svi i ako želimo biti posebni postaćemo izgubljeni.

Možemo se ponekad osetiti kao višnji ali pre toga proveriti kako nam je bližnji.
Jer veličina vodi računa o svima, tako što nam kaže da nam je za opstanak potrebna vrlina.

Ljubav, saosećanje, čast i poštovanje je naše jedino imanje.
Imanje ili znanje koje daruje novo rađanje.

A poseban biti je potreba naša koju će veličina ispuniti u trenutku poslednjeg časa.
A za vreme ovo budi i ti odan bližnjem svom da bi svi postali posebni u času tom.

Autor Srđan Božić

Bogat rođen u kući od 1000 kvadrata u društvu mafijaškog kvarta.
Pentijum 1 tvoj, prvi sony tvoj i tu kreću želje da razbijaju mladi psihički stroj.
Počinje duša da se menja i ako para nema eto 100 problema.
Gubi se osećaj osnovnih potreba bez kojih se umire a pojavljuju se želje zbog kojih se svima odupire.
Kada želje potrebe postanu tada životna pravila izostanu.
I sve do trenutka kada se pojavi ne ispunjena želja kao da je sve normalno i da nema ne volja.

A tada se budi ono što je uzrok ljudske patnje, da se ispuni želja makar to bilo zadnje.
I onda čovek kreće da se dovija i nije ga briga da li će biti vuk u jagnjećoj koži ili zmija, važno mu je da mu se ispuni ono što mu prija.
Tada kreću laži, obmane i izdaje, tada čovek čini ono što mu ne pristaje.

I tako vremnom umesto ljubavi tražimo osećaj moći.
Klanjamo se zlatnom teletu od jutra do ponoći.
Nesrećni i slabi, zavisni od zadovoljstva zaboravismo sveto jedinstvo Trojstva.
Oca, Sina i Svetog Duha umesto njih smo stavili želje bez kruha.

Autor Srđan Božić

Brinem se za moje sinove i njihove korake, da li će ih odvesti među oblake.
Strepim za njihov potez i stalno osećam oprez.
Mislim o njihovoj budućnosti i molim za malo mudrosti.

Mudrost koja će istinu da kaže koja neće da laže.
Da li su tata i mama zaista toliko bitni ili ima tu i drugih niti.
Da li treba toliko da brinem i strepim za sinove svoje ili oni trebaju da prave korake svoje?
Da li su oni ja ili ja oni u ovoj zbrkanoj misaonoj mikro vasioni.

A ljubav, ta reč koja nas sve spaja i kao da nudi ključeve od raja i zabranjuje ovoj pesmi da dođe do kraja.
Voleo bih znati granice te da se ne izgubimo zajedno svi jer tada neće vredeti to što volimo se mi.

Da bi ljubav i porodica zajedno opstali mama i tata se trebaju voleti a deca biraju put svoj u porodici i ljubavi toj.

Ako nekom nije jasno kako brige da se reši nek se ne meša u dečiji režim.
Jer napon je velik pred njihovim životom a počeo je i završiće se Bogom.
Kako deca do Boga da dođu nije na mami i tati to je tajna koju ni roditelji ne mogu znati ma koliko bili tvrdoglavi naši inati.

Autor :Srđan Božić

Žena je priča koja i dalje živi kroz vreme.

Ona je priča iz raja a vremenom je preovladala nju jedna druga priča, priča iz kraja.

Preovladala je ženu to stovrenje nežnosti i dobrote, to što dugo traje među nama to trajanje greha i nečistote.

Međutim život nije stao kad je prognan iz raja a sada čeka povratak Hrista Boga koji će završiti tu borbu kraja.

U vremenu kraja žena je postala uzrok smrti a muškarac biće koje drhti.

Istina je gorak lek u kraju, što đavoli znaju i zato lažju traju.

Ali nije sve tako crno u životnoj tuzi jer Isus je dao sebe da čovek ne puzi.

Već uzdignute glave sa verom u njega da ga čeka da on dođe na kraju veka.

Otac zvani kolac jer oduvek mu je bio najbitniji novac.

Treba da mu se divim, a on me tera da živim.

Kaže ugledaj se na mene i natovari mi breme.

A ja sanjam kao dečak mali noćima da porastem u njegovim očima.

Nisam mogao da porastem preko noći a on nestrpljivo mi govori da moram biti stariji i veći.

Dojadio sam mu u trenutku tom i rekao mi da sam ne sposoban i trom.

I svaki sledeći put bio je na mene besan što sam to što jesam.

Grdio me je kao da sam zlotvor i tad se u meni pojavio otpor.

Kao klinac i buntovnik protiv svoga oca počeo sam da dokazujem vrednosti veće od novca.

Međutim uvideo sam da je otac otpor i čekao samo što to ni sebi nije priznao ni rekao.

Jer i on u sebi ima svoje muke verovatno je to od dedine teške ruke.

Dečačke su to muke naše bile koje su uvek istinu vrednosti krile, ali prođe vreme i samo je jedno važno da nova pokolenja odrastaju zdravo i snažno.

Autor: Srđan Božić

Neki bi voleli da razmišljamo kao što govore stihovi ove pesme ali to se nikako ne sme.

Jer zavrištala bi duša u suštini svojoj kad bi bilo kao u pesmi ovoj.

.

Kažu radi, bori se i trpi, ne verujem, to rade glupi.

Kažu vreme će isteći, ne verujem da ima kraja sreći.

Kažu ima Boga, ne verujem, mogu bez toga.

Kažu biće rata, ne verujem dobra mi plata.

Uglavnom ne verujem u ono što se kaže jer se danas mnogo laže.

Sumnjam da će biti loše jednog dana voziću porše.

Sve u svemu imam ideju da mi uvek bude dobro kao na rejvu.

Jer sve te vrednosti od Boga do plate i te muke ratne ne vrede ništa jer ja sam dete ove globalne planete.

Humanizam mi je u duši i ovaj džoint što se pored mene puši.

Reći ću vam i ovo, ja sam homo.

A moji preci to su tamo neki potpuno ne bitni i meni i drugoj globalnoj deci, i ako neki ljudi kažu da su sveci.

A znam i to da je sve što sledim, kao što neki kažu zlo a ne verujem ni u to.

Ali ipak verujem u jedno da mi je svejedno.

Autor: Srđan Božić

Samo ludom čoveku sreću ne možeš oduzeti, samo on za srećom neće trčati i puzati.

Jer sreća je sada u svakom delu grada, na svakom delu zemlje i neba, sreća je ono što normalnom ne treba.

Sreća je ono što granice nema, sreća je ono što slobodnom i hrabrom čoveku treba.

Ona uslove ne trpi ona uvek kraj sa krajem skrpi.

Srećan biti je kao stalno vino ne piti a piti.

Sreća nije teška jer za nju ne postoji greška.

Ali nije ni laka jer niko ne trpi ludaka, niko sem Boga koji srećne voli i njihovoj ludosti ne može da odoli.

Autor: Srđan Božić