PRIJATELJ

Mučno je bez tebe prijatelju moj, prazan je život, ne dostaje zagrljaj tvoj.
Kud kod da krenem problem me čeka a ti me gledaš negde iz daleka.
Ponekad osetim blizinu tvoju i duša mi uzme duginu boju.
A tebe nema, prazna je priča naša, još više boli kad se isprazni vinska flaša.
Gde si, dok lutamo i po zemlji kao flaše po vodi plutamo.
Mrtvo je bez tebe u ovom izobolju svega jer tvoja je zemlja bez tebe kao odeća bez čoveka.
Kao telo bez duše, kao duša bez duha, bez tebe među nama vlada nepravda i bruka.
Jecaji naši idu ka tebi dok krv u suzama se ne zaledi.
Vrati se prijatelju i otvori nebeske pute,
da te oči naše u mislima ne traže da nas jezik ustima ne laže.
Bože naš, prijatelju stari, tako bez tebe stoje stvari.

Autor: Srđan Božić

Advertisements

Svi smo mi ljudi…

Čoveka treba da obuzme samo ono što ima smisla, što može da pretvori u reči koje opisuju i opevavaju to što ga je obuzelo. Čovek je prevodilac suštine, ne zato što čovek to hoće već zato što suština to traži a čovek je jedino biće koje to može. Veoma zahtevan i težak je to zadatak ali zauzvrat daje indetitet, integritet, znanje, ljubav, postojanje, veru. Jer kroz prevođenje suština čovek se stalno razvija i raste… Jedino što u tom radu nema je pripadanje zato što ljudi ne vide sebe u tome i odbijaju prisustvo istine u svom društvu. Stavljaju sebe u centar i zatvaraju vrata kreativnosti.

Život da stane ne sme

Kompleksnost dolazi na vrata zemlje u život čoveka a informativne tehnologije su joj otvorile vrata i čovek postaje svestan kompleksnosti. Da bi preživeli vreme kompleksnosti nužno je da zaboravimo na jednostavnost i primitivizam koji besni iz nas. Koliko vas pokušava da shvati današnje vreme i dešavanja oko vas i u svetu?
Sigurnost se briše iz života ljudi i dolazi nova era kompleksnosti, nemojte biti prevareni, kompleksnost je era života koja mora da se preživi i ona je najteža jer je ne prilagodljiva, najbitnije je da idete dalje jer kompleksnost ubrzava življenje. Najbliže se kompleksno vreme može objasniti činjenicom da se suprotnosti zbližavaju, u smislu razlika a i dalje ostaju različite i to je lepota ovog vremena. Jednostavno su razlike među nama bliže i time smo i mi jedni drugima bliži. Najbitnije je da prošlost i njene principe koje nosimo u sebi izbacimo iz sebe a ostavimo uspomene. Moramo se promeniti iz korena, to od nas traži vreme koje dolazi. Mnogi će pokušati da zloupotrebe novo vreme i stvore novu eru a vi pratite vaš osećaj u glavi koji nesvesno prati promenu, vaše srce i intuiciju jer ne zaboravite da je naše prvo stanište bilo rajsko iz kog smo ušli u promenljivo i vremensko življenje…

Ovo pišem iz svog nekog uviđanja, mnogo toga bih napisao kroz osećaj koji imam ali nisam dovoljno kompetentan.
Uživajte u životu i slušajte muziku.
Što bi rekao Sinan Sakić sad već pokojn,, Život da stane ne sme“

Autor: Srđan Božić

Pesma dečaka

Dečak mali sanjao je budno, čekao da poraste hitro i žurno.
Želeo je da bude od sebe u ogledalu veći, nije bilo kraja toj sreći.
Ali eto okrenu se točak sreće, svi se oko njega na svoju stranu okrenoše a on još uvek neće…

Neće da zaboravi snove u javi, neće da prestane da bude veliki jer je to samo kad je mali.
Neće da zaboravi svoj razvitak, svoj potencijal, nebeski dobitak.
Neće, i sad je ljut na one što su trebali da ga uvrste u šampione…

Niko nije ulagao u njega a sad se lepkom sastavlja i drži ga stega.
Kako da se oprosti i da zaboravi na sebe, kako da živi, kako da voli, kako da preraste ono što ga boli?
Rastao je, voleo i hteo da ostane radostan i srećan i kad bude zreo.
Ali eto pre nego je razvio svoj zreli mehanizam sreće postao je čovek koji nikoga ne želi i neće.

I sad kad je to tako kako jeste nazire se kraj ove dečakove pesme.
A dečak ili čovek u pesmi ovoj završiće u nekoj pesmi srećnijoj i boljoj.

Autor: Srđan Božić

IDEAL

Ideali

,, Жртвовање за одређене идеале, за одређене циљеве, је вечни феномен који се још увек догађа и никада неће престати док се друштво креће напред“ .
Крсте Црвенковски, 1921. – македонски политичар

Osakaćeni živimo u vremenu, u vremenu zaboravljenih vrlina i zamenjenih vrednosti.
Razlog je vrlo jednostavan jer ne negujemo dečije ideale iz kojih bi nastao bolji svet. U suštini svi smo nervozni jer nam nije pružena prilika da iz dečijih ideala iznikne čovek, mi. Ideale smo pretvorili u religiju, nauku i politiku a čoveka u muku i psovku. Zašto? Zato što ne želimo da promenino život jer ne prihvatamo odgovornost za njega,a niko od nas se nebi bunio kad bi život postao bolji…
Samo deca mogu da promene život ukoliko ih odrasli neguju u tom smeru. Kako vreme prolazi deca su sve otuđenija od porodice i vaspitanja. A deca koja menjaju sistem su bez podrške društva. Sve dok se rađaju deca ima nade za život i čovečanstvo ali samo ako ih mi odrasli negujemo i vodimo u smeru tom, a ako ih prepustimo savremenom sistemu biće sve gore od goreg. Najveća prepreka na tom putu su ljudi koji su stekli moć u sistemu i sad se svete sami sebi i svima nama što nisu uspeli da ostvare svoje dečije ideale i da ih prerastu.
Pitate se kako da vaspitavate dete, jednostavno je, negujte njihove ideale od kojih ste prvo vi, roditelji.

SAN

Tu si, odnekud u daljini prepoznajem tvoj lice, ne čujem te, osećam se poput kukavice.
Osetiš svaki otkucaj srca mog, znam, ne moram ništa da kažem ne želim da te slažem.
Mene nešto vuče na tu stranu puta gde duša tvoja za mojom luta.
Java ili san, samo želim ljubav da ti dam.
Sanjam te…
A ti?
Ti si poput anđela koja bi se sa vragom svađala. I rekla mu sve, jer sve si znala, ti si sebe meni dala.
Znala sve, gde sam, i gde me ljubav moja odvela, i ne znam kako si to ponela.
Znala si, jer crte na tvom dlanu ocrtavaju svaku moju manu.
Ne želim da te na slabost navodim tu jer smo u mom snu.
Ali pre toga znaj da nije kraj.
Želim ti reći da nije ovde reč o sreći i da ne postoji neko treći.
Zora nova dolazi, budim se, san me prolazi.
Pokušavam da se vratim i pitam nešto.
Pitanje je zaista moje, da li želiš da ponovo pokušamo nas dvoje?
Ukoliko kažeš da, bićeš moja sva, žena iz sna.

Autor: Srđan Božić

Mali junak

Ko si ti?
Znaš li?
Ili misliš i misliš i misliš i na kraju oprostiš?
Znaš dobro ko si, znaš čak i gde vetar kap kiše nosi.
Znaš, znaš samo ne smeš sebi to da daš.
Jer u trenutku tom te puca bes kao drvo grom.
Pale se baklje slobode koje hoće iz prostora i vremena da te vode.
Niz telo ti znoj curi, oči pune krvi, hoćeš da udariš prvi.
Polako stani, pogledaj ih, nisu oni krivi, takvi su, takvi će ostati, takvi su bili.
Pruži ruku grehu tom, ne beži, jer si sad to što jesi.
I ne brini se, jer nisi ubio i klao, samo si sebe sebi dao.
To što imaš ranu govori o svakom proživljenom danu i da život kao i ti ima manu.
Jer snaga tvoja nije u tebi, to je samo slika savršenstva koja prolazi kao mladost, i na kraju izbledi.
Upamti jedno mali iskusni junače, ono što ostaje si ti a prolazi ono što te junakom čini.
Zato hrabrost u ruke i reci izvini, prvo sebi jer je to ono što je tvoje i što vredi.
A vreme će pokazati, samo reč izusti i ljubav će svoja krila da ti pusti.
Znaš li ko si ti?

Autor: Srđan Božić

😉