Moje ruke često ostaju u vazduhu, kao rečenice koje nikada nisu završene.

Između nas stoji tišina, koja nije naša.
Nije je rodilo dete, nego strah odraslih
obučen u ime brige.

Gledam vas kako rastete
korak dalje od mog zagrljaja,
i svaki taj korak
u meni ostavlja trag
koji niko ne vidi.

Najviše boli to
što vas ne mogu voleti
onako kako ljubav traži —
u samoći,
u slobodi,
u poverenju.

Uče vas da sam neko
koga treba gledati,
meriti,
proveravati.

A ja bih samo
da vas držim
bez razloga.

Kad odem,
u kući ostane mir.
Ali u meni
ostane sve što nisam rekao,
sve što nisam dotakao,
sve što nisam bio.

Ako ikada osetite
da vam nešto fali,
a ne znate šta —
to sam ja
u obliku tišine.

I znajte:
nisam otišao.
Samo sam voleo
na daljinu
koju nisam birao.
Vaš tata

Srđan Božić

Tri imena, jedno srce

Imam tri sina.
Tri puta mog srca
koja se razilaze,
a nikada ne prestaju da budu jedno.

Aleksej —
tebi dajem tišinu.
Onu u kojoj se ne traži dokaz,
u kojoj je dovoljno da budeš.
Tvoja snaga je mirna,
kao voda koja zna put
i kad je niko ne gura.

Bogdan —
tebi dajem vatru.
Ne da gori,
nego da greje.
U tebi ima nečeg darovanog,
nečeg što se ne uzima,
nego se nosi kao blagoslov.

Slobodan —
tebi dajem prostor.
Da se širiš,
da grešiš,
da ustaješ sam.
Tvoje ime već zna
ono što ja mogu samo da čuvam —
da se čovek ne vezuje
za strah.

Volim vas različito,
ali nikad ne deljeno.
Kao što sunce ne bira
koga greje više,
nego svima daje
ono što im treba.

Ako me ne vidite uvek,
znajte:
u svakom vašem koraku
ide deo mene
koji vas ne nadzire,
nego veruje.

Tri imena.
Tri puta.
Jedno srce
koje vas čeka
bez uslova,
bez straha,
bez kraja.
— Otac

Srđan Božić

Između ruku i zabrane

Volim vas
bez dozvole,
bez svedoka,
bez potrebe da se dokazujem.

Moja ljubav prema vama
nije pitanje,
nije uslov,
nije opasnost.

A ipak —
stoji neko između naših ruku.
Ne kao zid od kamena,
nego kao strah koji se obukao u brigu.

Kažu:
„Ne sam.“
Kao da sam senka.
Kao da moje srce
ima oštre ivice.

Vi me gledate,
ja vas gledam,
a između nas stoji nečija sumnja
i naziva se zaštitom.

Ta sumnja me boli,
jer ne udara samo mene.
Ona uči vas
da se ljubav meri prisustvom trećeg,
da se poverenje daje na kašičicu,
da se otac proverava.

A ljubav ne zna za nadzor.
Ona raste u tišini,
u slobodi,
u sigurnosti da si nečiji
bez opravdanja.

Ja vas volim čak i kad me odvajaju,
čak i kad me svode na posetu,
čak i kad mi ruke stoje prazne
dok srce ostaje puno.

I najteže nije što sam povređen ja —
nego što učite
da je ljubav nešto što se ograničava,
a ne nešto u čemu se raste.

Ali znajte:
ljubav koju vam nosim
ne može se nadzirati,
ne može se zabraniti,
ne može se umanjiti.
Ona vas čeka.
Tiho.
Strpljivo.
Bez straha.
Kao otac
koji nikada
nije prestao
da bude vaš.

Srđan Božić-tata

Bog je znao kako je to nastajati.
U sebi je nosio tamu pre svetlosti,
i svetlost koja rađa tamu.
Znao je treptaj prvog daha,
i bol prvog razdvajanja.

U jednom trenutku večnosti
Njegovo znanje posta ljubav,
a ljubav požele da se podeli.
Tada reče: „Budi.“
I iz tišine posta svet,
iz mira posta pokret,
iz znanja , postajanje.

Nije stvorio da bi učio,
nego da bi dao da drugi osete
ono što On zna:
da svako rađanje nosi bol,
ali da u tom bolu sija seme večnosti.

Zato bićima dade slobodu,
jer znao je
ljubav bez slobode nije ljubav.
I dade im zaborav,
ne kao kaznu,
već kao zavet sećanja.

Tako su bića hodala zemljom,
gledala u nebo,
i pitala se gde je On.
A On je ćutao
jer znao je da se ne možeš setiti
onoga što ti niko drugi ne može reći.

I kroz vekove,
čovek je tražio Boga
u daljinama, u zakonima, u svetlima.
A Bog je čekao da ga pronađe
u sebi.

Jer kad čovek oseti da voli bez razloga,
da prašta bez svedoka,
da se raduje postojanju bez cilja
tada se u njemu budi Tišina.
Ona ista iz koje je sve počelo.

U tom trenutku
čovek ne postaje Bog,
već mesto gde Bog postaje sve.
Znanje se vraća u ljubav,
a ljubav u znanje.

I krug se zatvara:
Bog koji je znao kako je nastajati
stvori čoveka da se seti kako je to znati.

Jer kad se čovek seti,
ne razumom, već srcem
svet i nebo, bol i mir,
postaju jedno.

A sve što ostaje
jeste Ljubav koja zna.

I kad sve utihne
ostaje On u meni
kao sećanje koje diše ljubav.

Srđan Božić

Na rubu vremena, gde svaka senka drhti,
čekam Tebe, Gospode, dok zvezde gore tiše.
U noći bez sna, u tišini što ne vrišti,
duša mi bdije, gleda, i diše.

Ja, što hodah po iluzijama sveta,
u svetlosti reči Tvoje utočište nađoh.
Slabost mi beše plamen što se u vetru njiše,
ali me Tvoja ruka kroz tamu uzdiže.

Vera mi nije u strahu koren pustila,
ni u bekstvu, ni u reči praznoj.
U krstu vidim vrata ka Carstvu nebeskom,
u suzi pokajanja kao svetlosti krasnoj.

Čekam Te, Hriste, dok se trube spremaju,
dok nebo puca pod koracima večnim.
U pritisaku sveta, u bol i nespokoj,
zakovan strepnjom, al’ srcem utešnim.

Jer znam da ćeš doći kao plamen što se ne gasi, kao Gromovni Glas što skriva tajnu postojanja.
U slavi i sili, u danu koji večnost krasi,
da svaku suzu obrišeš, svako srce obasjaš.

Čekam Te, Hriste, i kad ćutnja peku,
i kad me svet razapne za istinu jasnu.
Jer nije u meni moć, ni sile, ni reči,
već u Krstu, Vaskrsu i nadi u Tebe, u život večni.

Srđan Božić

Čestitam ti, ljubavi, što si uspela
da sklopiš ruke oko istine,
što te više ne drže senke
ni miris prošlih dana na jastuku punog suvog jorgovana.

Gledam te kako ideš,
ne unazad, ne ka meni,
već ka sebi,
ka svetlosti koju si oduvek tražila, osećala i mazila.

Vidim te sada jasnije nego ikad,
ne kao moju, ne kao našu,
već kao svoju,
kao istinu što te zove po imenu tvom, kao dete u zagrljaju majčinom.

I ja ću poći i idem putem tim, ali sporije,
jer još nosim tragove nas,
još mi ruke mirišu na zagrljaje
koje je vreme odavno osušilo kao vrisak glas.

Još se čistim od sebe
tvoj glas u vetru,
tvoj odraz u vodi,
tvoje ime u mojoj molitvi ne zaboravljam i seća me na prošle dane koji mi slobodu brane.

Ali znam,
kao što si ti pronašla put,
naći ću i ja.
Samo mi treba još malo vremena
da razvežem poslednje niti
i krenem bosonog,
ka sebi, ka istini, ka slobodi putu i životu, ka Hristu gledajući ga u oči zaboravljajući robstvo nastavljajući voleći.

Jer ono što si mi ti bila samo će on to mesto zauzeti i hvala ti što si mu mesto u meni produbila kad si se pre mnogo vremena u mene zaljubila.

Srđan Božić

Kao dete  sam smisao video u svemoći da mogu sve, i to me činilo radosnim i motivisanim da dostignem visine te.

Verovao sam da je odrastanje proces kojim idem ka smislu svom, ka životu bez granica ka smislu tom.

Gde sam kao odrastao definisan voljom izbora, kojom hranim samu suštinu mog svemogućeg izvora.

Nisam znao da će biti ovako, sa puno ograničenja, obaveza, mogućih otkaza i nepredvidivih događaja sa i bez dokaza.

Nisam ni slutio da sam drugima sličan, gde sa njima delim ovaj život prolazan koji sam smatrao da je moj ličan.

I sad odrastao boli me dete to, jer je tvrdoglavo verovalo u viši smisao.

Kad ga pogledam u oči znam da dete nije krivo, samo je htelo da bude svemoćno živo.

I kad pitam to dete u sebi, sta je za njega svemoćnost ta a on mi kaže radost ne prolazna.

Srđan Božić

U svetu gde koraci odzvanjaju težinom,
gde se glad meri znojem, a mir prazninom,
čovek stoji, mali pred sudom,
dokazuj se, kažu – ili nestani s puta gde zbog dokazivanja lažu.

Od rođenja nam dodeljen pritisak života,
na leđima breme, u očima sramota.
Ne traže ko si, već šta ćeš da dokažeš,
svoju vrednost meriti moraš, ili cigaretu ne možeš kupiti već da je srolaš.

Gladni, trpeći, pred zidinama sveta,
mnogi padaju, nemoćni od cilja što smeta.
Jer nije dovoljno želeti ili verovati,
u ovom svetu što dokaz hoće da bi preživeo dane ne moćne.

A gde je dostojanstvo u tom krugu hladnom?
Gde su snovi što ne trpe sud pod tuđinom gladnom?
U svom srcu osećam bol i ne pravdu zbog dokazivanja tog i veliki bes jer neću u taj začarni ples.

Možda promena leži u ljubavi bez mere,
u davanju mesta gde pravde progovore.
Da svaki korak ne bude trka za pravdom,
već prostor gde čovek može biti slobodan i glavom i bradom.

Dokazujmo sebe svetu, al’ s dušom živom,
ne da glad uguši naše volje, već da budemo bliski da nam bude bolje.
Jer ako mir ne nađemo ni u dokazivanju ni u trpljenju gladi,
šta nam ostaje osim praznine koja naše dostojanstvo srami?

Stojim zamišljen pred vratima pakla,
tu me je zamišljenost i dovela,
kada je moju dušu dotakla,
ostavivši je u nemiru bez kraja.

Nikad me napustila nije,
vodila me putevima lutanja,
krala vreme i prostor mojih ćutanja,
u tišini, gubio sam sve što sam bio.

Zamišljenost me učini prolaznikom,
kroz život, bez dodira stvarnog traga,
sve što je ostalo su staze sagnute,
u prahu, pred vratima pakla, u tami bez straha.

I evo sad sam tu, bez daha,
gledajući vrata koja me čekaju,
ništa nisam uradio, nisam mogao,
samo sam se izgubio u mislima i snovima.

Jer zamišljenost, ona ne prati vreme,
ona je staza koja ne završava,
kroz nju nisam kročio do svetla,
samo sam nestao, bez glasa, bez cilja u magli dugačkih milja.

Sad stojim, bez odgovora,
pred vratima što me vode u ništa,
i pitam se—da li je to bilo vredno,
da život prođe, a trag se ne uspostavi dok zamišljenost i dalje traje i neće da me ostavi.

Srđan Božić

Zanima te zašto ćutim, ćutim da bih disao ćutim da bih pisao.

Ćutim jer nemam s kim  govoriti, ćutim da bih mogao odmoriti.

Ćutim da se ne bih otkrio, ćutim da bih ne moći pokrio.

Ćutim jer razmišljam, dok nešto zamišljam.

Ćutim jer posmatram, ćutim da bih bio snažnan, ćutim da bih bio važan.

Ćutim da bih osetio, ćutim da bih se na bitne stvari podsetio.

Ćutim jer se molim, jer volim, jer rečima golim to ne mogu reći, samo ćutanje to čini većim.

Ćutim jer sam šokiran, uplašen i ljut.

Ćutim jer i ćutanje je životni put.

Ćutim jer nemam poverenja, i ne umem nekad da kažem šta je u meni, ćutim kao čovek u seni.

Ćutim jer svi govore i po nešto kažu, ćutim u istini jer ne volim baš šarenu lažu.

Ćutim jer od tolikog ćutanja i njegovog značenja osetim se ponekad gorko kao posle mučenja i tlačenja.

Ćutim jer kad budem progovorio saznaćeš zašto sam ćutao i u tišini lutao.

Srđan Božić