Između ruku i zabrane
Volim vas
bez dozvole,
bez svedoka,
bez potrebe da se dokazujem.
Moja ljubav prema vama
nije pitanje,
nije uslov,
nije opasnost.
A ipak —
stoji neko između naših ruku.
Ne kao zid od kamena,
nego kao strah koji se obukao u brigu.
Kažu:
„Ne sam.“
Kao da sam senka.
Kao da moje srce
ima oštre ivice.
Vi me gledate,
ja vas gledam,
a između nas stoji nečija sumnja
i naziva se zaštitom.
Ta sumnja me boli,
jer ne udara samo mene.
Ona uči vas
da se ljubav meri prisustvom trećeg,
da se poverenje daje na kašičicu,
da se otac proverava.
A ljubav ne zna za nadzor.
Ona raste u tišini,
u slobodi,
u sigurnosti da si nečiji
bez opravdanja.
Ja vas volim čak i kad me odvajaju,
čak i kad me svode na posetu,
čak i kad mi ruke stoje prazne
dok srce ostaje puno.
I najteže nije što sam povređen ja —
nego što učite
da je ljubav nešto što se ograničava,
a ne nešto u čemu se raste.
Ali znajte:
ljubav koju vam nosim
ne može se nadzirati,
ne može se zabraniti,
ne može se umanjiti.
Ona vas čeka.
Tiho.
Strpljivo.
Bez straha.
Kao otac
koji nikada
nije prestao
da bude vaš.
Srđan Božić-tata
Pojam 