Stojim zamišljen pred vratima pakla,
tu me je zamišljenost i dovela,
kada je moju dušu dotakla,
ostavivši je u nemiru bez kraja.
Nikad me napustila nije,
vodila me putevima lutanja,
krala vreme i prostor mojih ćutanja,
u tišini, gubio sam sve što sam bio.
Zamišljenost me učini prolaznikom,
kroz život, bez dodira stvarnog traga,
sve što je ostalo su staze sagnute,
u prahu, pred vratima pakla, u tami bez straha.
I evo sad sam tu, bez daha,
gledajući vrata koja me čekaju,
ništa nisam uradio, nisam mogao,
samo sam se izgubio u mislima i snovima.
Jer zamišljenost, ona ne prati vreme,
ona je staza koja ne završava,
kroz nju nisam kročio do svetla,
samo sam nestao, bez glasa, bez cilja u magli dugačkih milja.
Sad stojim, bez odgovora,
pred vratima što me vode u ništa,
i pitam se—da li je to bilo vredno,
da život prođe, a trag se ne uspostavi dok zamišljenost i dalje traje i neće da me ostavi.
Srđan Božić
Pojam 